Breg iznad ušća Save u Dunav trebalo bi sačuvati od saobraćaja i nekontrolisane urbanizacije po uzoru na čuveni njujorški park.
Na šta sada liči Kalemegdan (pod ovim imenom podrazumevamo Park, Gornji i Donji grad)? Na klasičnu srpsku papazjaniju u kojoj se mešaju projekti velikih glava i čačkaličastih nogu, miris ćevapa iz nelegalnih kafana sa treštanjem disko kluba smeštenog u Rimskoj dvorani. Tu je i planetarijum u amamu i još mnogo bastardnih kombinacija od kojih bi neke sigurno našle mesto u Borhesovim bestijarijumima.
A Kalemegdan bi trebalo da bude ogledno dobro jednog novog urbanističkog uma. Taj novi gradski plan za bogomdanu lepotu našeg čarobnog brega, mogao bi da preuzme i neka iskustva uređenja Central parka u Njujorku. Po mnogo čemu su ta dva mesta različita, ali, pošto su potrebe građana slične, onda je i logično da se pitamo zašto ne učiti od najpoznatijeg svetskog parka.
Odmah da kažemo, bez patriotskog dociranja, Kalemegdan se nalazi na lepšem mestu od Central parka. Breg iznad ušća Save u Dunav jedan je od najzamamnijih pogleda svetske geografije; ugurava se u trougao sa Rio de Žaneirom i Istanbulom. I baš zato je i obaveza uređenja tog razigranog prostora veća. A stvarnost je naravno, drugačija.
Ali, krenimo od najuočljivijih paralela.
Oba parka imaju zoološki vrt, što bi trebalo i zadržati. U njujorškom „zelenom pravougaoniku“ nema nikakvog saobraćaja, osim skejtbordova. Čak i policija patrolira na konjima. Na Kalemegdanu je, međutim, drugačije. Tu vrvi od automobila. Gradska uprava je dozvolila obeležavanje parkinga duboko među srednjovekovnim kulama. Mogu se videti i automobili kako prelaze drveni most!? Ukoliko se sledi iskustvo „Velike jabuke“, onda bi automobilima trebalo zabraniti pristup na Kalemegdan. To može odmah da se uradi, a zatim da se izmesti drumski i železnički saobraćaj pored Nebojšine kule, što će biti izvodljivo izgradnjom obilaznice oko Beograda i završetkom stanice Prokop. Takođe, imperativ povezivanja pešačke zone u Knez-Mihailovoj ulici sa Kalemegdanom nameće razmišljanje o pravljenju drumsko-tramvajskog tunela koji bi se podvukao pod tu dugačku liniju na veduti Beograda koja počinje od brda nad Ušćem, pa se nastavlja Knez-Mihailovom, Terazijama, Svetosavskim platoom i završava Dedinjem i Belim dvorom.
Pošto je i Central park ornitološko stanište kao i Veliko ratno ostrvo, onda bi ovaj beogradski rezervat ptica svakako trebalo sačuvati u izvornom obliku. A sa Donjim gradom, odnosno kulom Nebojša, ostrvo bi trebalo povezati staklenim pešačkim mostom. I to bi bilo sve od betona na tom zelenom oku Ušća.
Osim geografskog položaja, prednost Kalemegdana je i njegova istorijska vertikala. To je mesto koje sažima iskustvo kulturnih slojeva, u ovom slučaju najpre rimskog, srpskog, otomanskog i austrijskog. To je mesto monumentalne ideje: nešto nalik centralnom spremištu istorijskog sećanja. Tako da bi svaki od ovih slojeva valjalo oživeti rekonstrukcijom urbaniteta epohe.
Gradska uprava Njujorka već više od jednog veka vodi stalnu borbu sa potencijalnim investitorima koji bi hteli da „osveže“ sadržaje Central parka uziđivanjem hotela, između ostalog. Za sada gradski oci Njujorka uspevaju da zadrže mir u pešačkom carstvu, dok beogradski upravitelji tek treba da uklone upravne zgrade sportskih klubova, državnih nadleštava, gomile kioska i posebno nedopustiv skandal da se u muzeju rimskih stela napravi disko klub!?
