U Srbiji postoje zakoni i propisi i trebalo bi verovati da se poštuju, ali po svemu sudeći nije uvek tako. Naime, ispostavlja se da ugovor o kupoprodaji nekretnine ne vredi kada su u pitanju komunalni troškovi, odnosno oni se vode na ime na računu, a ne na vlasnika nekretnine. Ma kako to izgledalo neverovatno i uprkos validnoj dokumentaciji, u ovoj malo je reći apsurdnoj situaciji, taj dokument ništa ne vredi.
Elem, Novosađanki koja je prodala kuću na naplatu je stigao ceh od preko 20.000 dinara, za komunalije koje je napravio novi vlasnik nekretnine i koji ju je,naravno, i koristio trošeći vodu i ostalo. Novi vlasnik deo računa nije plaćao oko četiri meseca, pa je uz osnovni dug za komunalije trebalo platiti i troškove izvršitelja. Sreća, ako se tako može reći, je što je u pitanju bila kuća gde su troškovi za komunalije mali, jer da se radilo o stanu, troškovi bi bili nekoliko puta veći.
Ovo je upozorenje i svim prodavcima nekrentina da dobro povedu računa kome je prodaju i da, pre nego što završe ceo postupak prodaje, zajedno sa novim vlasnikom obiđu sva komunalna preduzeća i sa svog imena prenesu vlasništvo svih komunalnih usluga na novog vlasnika. Na taj način će izbeći neverovatnu situaciju da, iako nisu vlasnici određene nekretnine i za to poseduju kupoprodajni ugovor overen u sudu, koji to nedvosmisleno potrvđuje, zbog neažurnosti sadašnjeg vlasnika, a neosetljivosti sistema, plaćaju troškove koje nisu napravili.
I ne samo to nego i sve prateće, koji stižu uz rešenje o izvršenju. Kako bi apsurd bio potpun, treba reći da onaj ko se nađe pod paskom izvršitelja, apsolutno nema pojma da se nešto dešava, jer ni na koji način nije obavešten o postojanju duga. Pre svega, na adresi gde dug postoji, ne stanuje on nego onaj koji duguje, pa predstavu nema o da se trošak gomila. Opomena se, naravno, upućuje na adresu dužnika, ali rešenje o izvršenju, kao grom iz vedra neba, stiže na platu onoga koji, naravno, nije dužan. I kad pokuša da razjasni situaciju, nudeći dokument koji bi trebalo da važi, gle čuda - ne važi i nema rešenja.
Da se izuzme što u ovakvim situacijama onaj na čije je ime palo breme duga, koji nije napravio, tražeći odogovor ne može da promeni situaciju. Takođe, zbog apsolutnog neznanja o postojanju duga onemogućeno je ulaganje prigovora, koji bi mogao da zaustavi gomilanje daljih troškova postupka koja su ogromni. Jedino što je izvesno da od iznenađenja zbog obustave na platu, slede dalja, ali daleko neverovatnija iznenađenja i razočarenja. Koja stužu do pravnika, jer u ovakvim slučajevima se razgovara s pravnim službama i izvršiteljima. A izgleda da se i od svakog pojedinca očekuje da bude pravnik.
Treba reći da je potpuno razumljivo da preduzeća kojima se duguje traže naplatu, a uvođenjem institucije prinudne naplate, sada je to i moguće. Alije potpuno neverovatno da se, u situacijama poput ove, uprkos važećim dokumentima i zdravom razumu, ništa ne može promeniti. Jer platiti se mora, a onda se po pravdu ići na druga mesta. Posle ovakvog ikustva poverenje da je to i moguće ne postoji.
Šta činiti
A da li je moguće da se po ovom pitanju ništa ne može učiniti? Pre svega, nemoguće je, jer rešenja uvek postoje. Uz uvažavanje važeće dokumentacije o kupoprodaji, jedno od njih je, hipotetički, da se iz bilo kog razloga ne može naći onaj koji mora da plati dug drugog. Šta se u tom slučaju radi - da li bi preduzeće kojem se duguje dug naplatilo onome koji duguje i koji je vlasnik nekretnine, ili bi dug alalilo?
