Deset godina od NATO bombardovanja, u centru Beograda još uvek zjape „otvorene rane” na zgradama Generalštaba i Ministarstva odbrane. Iako je ovaj kompleks pre tri godine, kao najznačajnije delo moderne arhitekture u Srbiji, proglašen za spomenik kulture, čime je praktično okončana polemika oko toga da li ga treba srušiti ili obnoviti, Ministarstvo odbrane do danas nije izradilo ni elaborat o proceni troškova rekonstrukcije.
Štaviše, sudeći po dopisu Ministarstva odbrane, Vojska ni ne razmišlja o rekonstrukciji ovih objekata jer za to, kako tvrde, nema novca, kako piše Blic.
Najlogičnije rešenje problema je prodaja zgrada u viđenom stanju, s tim da se prihodovana sredstva usmere na izgradnju nove zgrade GŠ i MO na nekoj drugoj lokaciji odgovorili su nam u ovom ministarstvu.
Nedugo pošto je kompleks 2005. proglašen spomenikom kulture, Ministarstvo odbrane podržalo je inicijativu Republičke direkcije za imovinu za „skidanje zaštite” sa Generalštaba (uobičajeni skraćeni naziv celog kompleksa). Bez obzira na to što bi takvim potezom bio učinjen neviđeni presedan, jer dosad nijedan spomenik kulture nije dobio pa izgubio taj status, u Direkciji i dalje zastupaju isto stanovište.
Naše mišljenje je da bi trebalo preispitati status Generalštaba kao spomenika kulture, jer taj status, istina, omogućava promenu namene, ali uslovljava potencijalnog investitora da zadrži spoljni oblik zgrada. Teško da ćete naći investitora koji će to prihvatiti. Zato zgrade treba srušiti i prodati prazan prostor. Iako je Direkcija, uz podršku Ministarstva odbrane, pre dve godine uputila dopis Ministarstvu kulture da preispitaju status Generalštaba, oni nam nikada nisu odgovorili kaže Srboljub Panić, zamenik direktora Republičke direkcije za imovinu.
S druge strane, među arhitektama i kulturnim radnicima dominantan je stav da je odnos države prema zgradama Generalštaba skandalozan, i da je nemar glavni razlog što za 10 godina nije obezbeđen novac za rekonstrukciju. Bojan Kovačević, direktor Muzeja grada Beograda i autor monografije „Arhitektura zgrade Generalštaba”, ističe da je kompleks Generalštaba remek-delo moderne arhitekture u Srbiji i jedino ostvarenje čuvenog arhitekte Nikole Dobrovića u našoj zemlji, te da je vrednost ovog zdanja, u arhitektonskom smislu, neprocenjiva.
Arhitekte insistiraju da se Dobrovićevom zdanju, u skladu sa zakonom, vrati prvobitni izgled, čak i ako mu se promeni namena. Sve drugo bilo bi kulturni zločin. Inače, zgrade nisu srušene, već urušene, i mogu se obnoviti. Jedino bi se moralo srušiti dvorišno krilo zgrade A, na levoj strani gledano uz Nemanjinu. Taj deo treba ponovo sazidati sa što vernijim spoljnim izgledom. Opet, na zgradi B stradalo je tek oko pet odsto od njene ukupne kvadrature. Koliko bi koštala obnova tih zgrada? Za onoliko para koliko košta samo jedan savremeni lovac-bombarder, kakav je rušio Generalštab, daju se, sigurno, napraviti čitave dve nove zgrade A kaže Kovačević, i dodaje da je sramotno što dosad nije urađen elaborat o proceni troškova rekonstrukcije zgrade Ministarstva odbrane, koja nije ozbiljnije oštećena.
Prema njegovim rečima, jedna od posledica toga je da se troškovi rekonstrukcije predstavljaju takvim kao da bi pola Srbije trebalo da dođe na mobu, što nije tačno.
Da je obnovljena manje oštećena zgrada Ministarstva odbrane, porastao bi kredibilitet države pred javnošću, pa i ako nema novca za drugu zgradu, moglo bi se reći: evo, ovu zgradu smo sredili, a drugu ćemo srediti za dve, tri godine, kad bude novca. Najgora opcija je da se ništa ne čini, tim pre što borba za rekonstrukciju Generalštaba ima i nezanemarljivu simboličku dimenziju. A ako insistirate na ekonomiji, svako zna da je bolje kada prodajete celu zgradu, umesto urušene objašnjava Kovačević, koji je svojevremeno pokrenuo inicijativu da se kompleks Generalštaba proglasi spomenikom kulture.
Kovačevićevo mišljenje deli i dr Igor Marić iz Društva arhitekata Beograda. Marić kaže da postoji puno načina da se obezbede sredstva za rekonstrukciju Dobrovićevog zdanja, a da to još nije učinjeno zbog generacijske nesposobnosti da se nađe rešenje ovog problema.
Srbi izgledaju kao da stalno negde žure, a, na kraju, dođemo do toga da kasnimo godinama i decenijama. To je zlata vredna lokacija. Zaštita nameće investitoru obavezu da zadrži spoljni oblik zgrada, ali je dozvoljeno prepravljati njihovu unutrašnjost, pa bi se tu mogle smestiti kancelarije ili sve pretvoriti u hotel. Nešto slično je već učinjeno sa drugim starim zdanjima kaže Marić.
Kamen sa Brača i Kosjerića
Zgrade Generalštaba građene su od 1956. do 1965. godine. Projektovao ih je akademik Nikola Dobrović, jedan od najcenjenijih arhitekata iz Srbije u 20. veku. Zgrada A ima 12.654 kvadrata, a zgrada B 36.581 kvadratni metar. NATO je u dva navrata gađao zdanje: u noći između 29. i 30. aprila, i u noći između 7. i 8. maja 1999. godine, iako su obe zgrade u to vreme bile ispražnjene. Osim ekspresivnih kaskadnih formi (koje se pogrešno poistovećuju sa kanjonom Sutjeske), građevina je prepoznatljiva po fasadi od robusnog kamena mrkocrvene boje iz okoline Kosjerića na koji su nalegle bele uglađene mermerne ploče sa ostrva Brač.
