KRAGUJEVAC - Radnici kragujevačkog „Partizana“ štrajkuju mesecima zbog izostalih plata, zaposleni u „Tehnici Tankosić“ danima su blokirali ulaz u preduzeće kako bi se izborili za neisplaćene zarade.
Ovo su samo neki od primera kragujevačkih preduzeća u kojima ni privatizacija nije uspela da popravi stanje. Kao glavni razlog za neuspeh uglavnom se navodi to što vlasnici nisu kupovali preduzeća da bi pokrenuli proizvodnju, već da bi dobili njihovu imovinu pošto cene nekretnina u Kragujevcu rastu. Ipak, ima i drugačijih primera, preduzeća koja su posle privatizacije počela dobro da posluju, jer su im vlasnici doneli proizvode koji imaju razrađena tržišta.
Otkako je počela privatizacija društvenih preduzeća pre osam godina, u Kragujevcu su od 54 firme prodata 34 preduzeća. Međutim, to nije rešilo probleme radnika koji su u Kragujevcu uglavnom bili vezani za metalski kompleks, jer u privatizovanim firmama rade 6.152 radnika, što je trećina od 17.500 koliko ih ukupno ima. Kako je za „Blic“ izjavio Vlado Vučković, član Gradskog veća za privredu, problem je i to što je u sedam velikih privatizovanih preduzeća poništena privatizacija, a radnici se uglavnom nalaze u bezizlaznom položaju.
Firme su kupovali ljudi koji nisu hteli da unaprede proizvodnju i da rade nešto konkretno, već uglavnom da se domognu imovine i nekretnina koje su vredne i iz meseca u mesec dobijaju na ceni. Najveća preduzeća kao što su Fabrika automobila i kamiona, oružja i komponentaši još nisu našli kupca. Za razliku od njih, ima i preduzeća koja su se uspešno privatizovala i dan-danas rade iako plate nisu dostigle republički prosek. To su pre svega „Zastavina“ „Alatnica“, „Tapacirnica“ i „Mašine“ koje su kupili Slovenci i Norvežani. To su firme koje poput „Uniora“ imaju proizvod, brendove i tržište i za sada rade stabilno - kaže Vlado Vučković.
Među firmama koje su doživele pravu katastrofu je nekadašnje veliko preduzeće „Kazimir Veljković“ koje se bavilo građevinom.
- Privatizacija je poništena, a u vreme kada je novi vlasnik držao fabriku rasprodate su hale, vozni park, materijal i placevi za stovarišta. Potraživanja su, ne računajući kamate, bila veća od 200.000 dinara po radniku i sada je ostalo da ih izmiruje država. Svakog dana zbog propasti radnici dolaze ispred fabrike i čekaju rešenje - kaže Veljko Belojica, predsednik sindikata u „Kazimiru Veljkoviću“.
Među firmama koje su imale nesrećnu privatizaciju je i Fabrika kože „Partizan“, kao i preduzeće „22. decembar“, koji je nekad bio prestižna konfekcijska firma u bivšoj Jugoslaviji.
Mmmm da i dok manjinski akcionari u 22. decembru strajkuju i blokiraju fabriku propadaju pregovori sa potencijalnim partnerima za pocetak proizvodnje