Ceh zamešateljstva koje su posle rata napravile nove vlasti sa nacionalizacijom i useljavanjem ljudi u privatne stanove i kuće, danas plaća na hiljade ljudi - što stanara, što vlasnika.
Zahvaljujući neujednačenoj sudskoj praksi i različitom tumačenju zakona, neki od njih završavaju na ulici, kao nedavno na Vračaru porodica Petrović sa dvoje male dece, dok drugi ostaju u stanovima u kojima žive decenijama, pa čak i kad nemaju stanarsko pravo.
Porodica Dragutinović iz Zemuna generacijama je poznata po kafani "Tri lađara", koja se pre Drugog svetskog rata zvala "Svratište sedam graničara". Oni su donedavno vodili spor protiv stanara koji živi u nelegalno nadzidanom objektu iznad kafane, i za kog je sud utvrdio da, uprkos tome što nema stanarsko, ima pravo na krov nad glavom.
"Dragutinovići su bili poznata zemunska ugostiteljska porodica, a "Tri lađara" je otvorio još moj čukundeda. Kafana, odnosno kuća u kojoj se ona nalazila, i dvorište, nacionalizovani su posle rata. Godinama je korisnik bila Ustanova "Studentski centar Beograd", koja je na tavanu nelegalno sazidala šest stanova, ukupne površine 390 kvadrata. Dala ih je na privremeno korišćenje zaposlenima", kaže Jelena Lukić, ćerka Slobodana Dragutinovića, kome je imovina vraćena pre dve godine u restituciji.
Tavanski prostor pretvoren u stanove do danas nije legalizovan. Pošto je starim vlasnicima vraćena imovina, sve porodice su se iselile, osim jedne. Prema rečima Jelene Lukić, privremeno useljeni stanar, koji je u tom statusu još od 1992. godine, tražio im je novac da se iseli. Dogovor nije postignut, pa je slučaj završio na sudu, a Treći osnovni sud u Beogradu presudio u korist "nelegalnog" stanara. U obrazloženju je naveo da nije sporno da zgrada pripada Dragutinovićima, ali budući da oni po zakonu ne mogu da izdaju nelegalno sazidane stanove, jer ih nisu oni zidali, nema smetnji da na tavanu ostane porodica koja tu živi već četvrt veka i ima pravo na dom.
Za razliku od ove porodice, familija Dušana Vidaka ima nekretninu u kojoj žive zaštićeni stanari, ali im država nikada zvanično nije uzela kuću od stotinak kvadrata na Voždovcu, već je u nju prosto uselila stanare. Dušan Vidak (75) još od 1945, kada se kao trogodišnjak sa roditeljima zbog očevog premeštaja preselio u Novi Sad, nije kročio u kuću u kojoj se rodio.
Mada im dom nikada nije nacionalizovan, više od sedam decenija tu živi ista porodica. Status "zaštićenog stanara" sada već ima treća generacija. Prema Vidakovim rečima, posle smrti prvobitno useljenog, u prizemnoj kući ostao je njegov sin, a kada je i on preminuo, 9. juna ove godine, nasledile su ga ćerka i druga žena.
"Restitucijom se vraća oduzeta imovina i nekadašnji vlasnici uvode u posed, a ja ne mogu da uđem u porodičnu kuću u kojoj sam rođen i koja nikada nije podržavljena. Obraćao sam se i opštini na čijoj teritoriji se kuća nalazi, ali ništa nije preduzeto. Sadašnji zaštićeni stanar je penzioner i drži tu podstanara", kaže Vidak.
Vidak je na kraju pokrenuo sudski spor, ali se plaši da se parnica neće okončati za njegovog života. Od nadležnih zato traži da mu vrate imovinu.
