Ministarka Zorana Mihajlović najavljuje javnu raspravu o zakonu o ozakonjenju nelegalne gradnje, koji će navodno brzo i efikasno legalizovati 1,4 miliona nelegalno izgrađenih objekata. To je šesti zakonski pokušaj da se legalizuju sve brojniji nelegalni objekti, čiji broj je već dostigao trećinu svih objekata. Najavljujući radnu verziju tog zakona novog imena, ona opet predlaže da se daljim pojeftinjenjem i pojednostavljenjem legalizacije konačno reši taj problem. A Ustavni sud je već osporio takvo rešavanje, koje prestavlja nedozvoljenu diskriminaciju onih koji su skupo platili legalnu gradnju, u odnosu na ilegalce, koji će tako jeftino i lako legalizovati nelegalnu gradnju.
Ministarka je u pravu da bi se time pridobilo više kandidata za legalizaciju. Jednostavna legalizacija koja košta samo 100 evra bila bi primamljiva za mnoge. A još bolje bi se to obavilo besplatno. Ali je neubedljiva priča da će se tako, sa danom koji odredi zakon, naprasno okončati ta dugotrajna nelegalna gradnja i početi samo legalna, jer će se svaki početak gradnje posle tog dana navodno okončati rušenjem. Kako da budući investitori poveruju u to ako i dalje ostane velika razlika u koštanju legalne i nelegalne gradnje? Tu je najskuplja naknada za uređenje građevinskog zemljišta koja s drugim troškovima legalne gradnje čini od 10–25 odsto ukupnog koštanja gradnje objekta.
Taj revolucionarni preokret ka legalnosti dogodio bi se jedino ako bi istovremeno buduća legalna gradnja bila oslobođena tog koštanja, a inspekcije i drugi organi za rušenje nelegalnih objekata od propisanog dana postali efikasni. Ali očito se slično neće u dogledno vreme dogoditi. Ostaće i dalje skuplje legalno graditi pa će se opet očekivati nove legalizacije. Zato je čudno da ministarka i pre stvarne javne rasprave ponovo promoviše jedino staro rešenje sa pojeftinjenjem i pojednostavljenjem legalizacije. Zar nije bilo već pet takvih neuspešnih pokušaja u proteklim dekadama?
Treba se otrezniti i razumeti da već imamo trećinu nelegalnih objekata zato što su oni koštali pomenutih 10 do 25 odsto jeftinije u odnosu na one koji su legalno izgrađeni i koji to plaćaju. Te uštede su dug svih nelegalnih graditelja prema javnim finansijama i državi. Samo legalni graditelji su to i platili. Ako bismo tu uštedu nelegalnih u odnosu na legalne graditelje sveli na, recimo, 15 odsto vrednosti objekta, onda bi se nediskriminatorna legalizacija mogla jednostavno i efikasno sprovesti tako što bi se svojina od samo 85 procenta nelegalnog objekta upisala u katastar nelegalnim graditeljima, a 15 odsto svojine bi stekla država, konvertovanjem svojeg nenaplaćenog potraživanja u svojinu. Po tom scenariju, propisalo bi se i pravo nelegalnim vlasnicima da, po propisanim uslovima, otkupe od države čitavu svojinu i time bi tek okončali legalizaciju.
Javnost nema dovoljno poverenja u okončanje nelegalne gradnje. Tome su doprineli i slučajevi nelegalne gradnje od strane funkcionera, pa i institucija države. Zato je potrebno novo bolje i temeljnije rešenje legalizacije. Treba bolje propisati inspekciju gradnje i početi s rušenjem i onemogućavanjem dalje nelegalne gradnje, jer i predloženo finansijsko kažnjavanje nije dovoljno. Jasno propisivanje uslova građenja i striktno sprovođenje propisanog, jedini je put ka boljem funkcionisanju našeg ukupnog pravnog sistema, što će doprineti i smanjenju korupcije.
