U nameri da popravi strukturu Satelita, koji je imao sve karakteristike radničkog kvarta, te da ga poveže s Telepom, nastalo je naselje po meri čoveka, sa stanovima koji će obezbediti kvalitetan i funkcionalan život na periferiji.
Iako od 1992. godine zvanično nosi naziv Bistrica, po starom srpskom selu koje se pojavljuje na mapama iz 16. i 17. veka, njegovi stanovnici ga radije i dalje zovu Novo naselje.
Visoko cenjeno u tadašnjoj stručnoj javnosti kao najuspešniji primer urbanizma velikih stambenih naselja u Novom Sadu, dobilo je kvalitetno izgrađene jedinice niske spratnosti s funkcionalnim enterijerima, na savršenoj međusobnoj udaljenosti, mnogo zelenih površina, najmoderniju školu i obdanište, ogranak Gradske biblioteke, atomska skloništa, Dom zdravlja, Gerontološki centar, robnu kuću – takoreći sve što će zadovoljiti potrebe sugrađana, budući da ga od centra grada deli oko šest kilometara.
Taj najmlađi deo Novog Sada danas broji više od 40.000 stanovnika i pitanje je da li je nakon proširivanja, rušenja i nadgradnji ostao najbolje koncipiran u arhitektonskom pogledu. Međutim, većina tamošnjih stanovnika slaže se da je idealno mesto za život, sa dobrom autobuskom vezom sa svim delovima grada, zelenim površinama, klupama, dosta prodavnica... Kako kažu, Novo naselje ili voliš ili ne...
„Poslednje zgrade koje ga odvajaju od Veternika jesu one vrednih naučnih radnika sa stanovima od 30 kvadrata: intelektualna elita brani Novo naselje“, kaže Vladimir Kozbašić Pećinko iz Studentskog kulturnog centra. „U leto 1980. doselio sam se u Ulicu Kaće Dejanović. Pošto su neimari probili rokove, u septembru su viši razredi krenuli u školu „Nikola Tesla”, a niži u „Boris Kidrič”, sada „Miloš Crnjanski”. Dobro je što smo svi bili novi. Prelazeći svakog dana tih 800 metara ili kilometar, kao đaci-pešaci Branka Ćopića, imali smo priliku da se dobro upoznamo. U tek izgrađenoj školi, koja se prve godine zvala jednostavno „Novo naselje”, nije bilo mnogo mojih vršnjaka,prvo samo jedan osmi razred, a onda dva.“
Prve su 1979. podignute zgrade u Ulici Čakija Lajoša, koja danas nosi naziv Bulevar Slobodana Jovanovića, i visoke kule, između kojih je kasnije smeštena robna kuća. Osim njih, policijske stanice i jedne prodavnice na Putu partizanskih baza, nije bilo ničeg.
„Dugo godina jedina veza s centrom bila je „dvojka”, koja je u povratku išla okolo, preko Satelita. Kada sam bio nervozan i žurio kući, sišao bih kod „Jugoalata” i često stigao do stana brže nego bus do moje stanice“, dodaje on.“ Kad si s Novog naselja, naučiš da budeš odgovorniji i da se potrudiš oko onog do čega ti je stalo. U srednjoj školi sam uvideo da Limanci stalno kasne jer „imaju kade”, dok je s nama uvek bilo lako realizovati dogovore.“
Generacija bez ijedne kulturne ustanove u lokalu bila je daleko produktivnija nego današnja, što se najviše ogledalo u sportu vezanom za klub „Mladost” i muzici.
„Najpre sam upoznao ekipu okupljenu oko Željka Tomića, a posle toga Gagu iz „Vriska generacije”. Godište 1973/74. povezano s grupom „No speed limit”, u kojoj je pevao Zgro, bilo je dobar „roadcrew” nama iz „Ateist repa”. Kad bi se pojavili na našim koncertima – a dolazili su redovno – izgledali bi kao da su izašli iz spota „Suicidal tendencies”. Hardkor, za razliku od kratko podšišanih Limanaca u martinama.
Decentralizacija kulture
O potrebi kulturnih sadržaja na Novom naselju pričalo se još osamdesetih godina prošlog veka. Izgradnja kulturnog centra prvobitno je planirana na mestu sadašnjeg Svetosavskog hrama, na uglu bulevara Jovana Dučića i Slobodana Jovanovića, a zatim je bilo reči da će u tu svrhu biti adaptiran napušteni objekat stare ranžirne stanice. Međutim, ta ideja do danas nije ostvarena. Po anketi Udruženja „Novo kulturno naselje”, u kojoj su učestvovala 1.174 ispitanika, 98,6 odsto građana potpuno je saglasno s tim da je tom delu grada potreban kulturni centar. Tim povodom obratili su se Departmanu Fakulteta tehničkih nauka za arhitekturu i urbanizam, koji je angažovao četiri studenta treće godine Scenske arhitekture, tehnike i dizajna da, u koordinaciji s asistentkinjom Draganom Vilotić, izrade idejni projekat. Osnovni koncept bio bi mobilni kulturni centar od tri elementa: kioska K-67, auto-prikolice i montažno-demontažnog praktikabla, da bi se lako prenosio na pet lokacija na Novom naselju za izvođenje koncerata, di-yej setova, filmova, izložbi fotografija, predavanja...
Glavna mesta okupljanja bili su nekadašnji kafić „Denis”, a sada „Dream team” u Dušana Danilovića, alternativni „Yo”, picerija „Alo” i atomac iza robne kuće, koji je ostao zapamćen po andergraund svirci 1996.
„Navikao da nekud moraš da ideš, ođedanput si imao nešto pred pragom. Bili smo ponosni na to što ostali dolaze u naš komšiluk“, kaže Pećinko.“ I sada „Alo” vidim kao nukleus oko kojeg se vrti mlađa generacija koja čini „Novo kulturno naselje”. Nažalost, uočavam da je, kao i sve velike urbane delove grada, i ovaj zahvatio trend maloletničkog nasilja. S Naseljem sam se rastao 2009. organizovavši za kraj izložbu o 30 godina nama dragog mesta za život i otišao dalje.“
